Bezbednost počinje dijalogom

Svet je glasan i svakim danom postaje sve glasniji. Ipak, biti glasan ne znači biti  jasan. Širom različitih društava sve češće uočavamo isti obrazac: stavovi postaju sve rigidniji, jezik sve oštriji, a ljudi sve češće govore jedni pored drugih, umesto da razgovaraju jedni sa drugima. Svet po prvi put 10. juna obeležava Međunarodni dan dijaloga među civilizacijama. Ovaj značajan dan ustanovile su Ujedinjene nacije kako bi ponovo potvrdile svoje uverenje staro koliko i sama Organizacija: da je dijalog put ka miru. To je načelo koje OEBS snažno podržava.

Dijalog je isuviše važan da bi se na njega gledalo sa olakim optimizmom. Kosovo nosi breme teške prošlosti: prošlost se ne zaboravlja lako, nezadovoljstvo je stvarno, a poverenje, jednom narušeno, obnavlja se sporo i uz visoku cenu. Prečesto je dijalog posmatran kao nagrada koja se dodeljuje tek kada se steknu idealni uslovi, umesto kao sredstvo kojim se takvi uslovi stvaraju. Neretko je bio prekidan upravo onda kada je bio najpotrebniji ili pogrešno tumačen kao ustupak, iako je zapravo predstavljao izraz snage.

Ipak, argumenti u prilog dijalogu ostaju snažni. Zajednice koje održavaju otvorene kanale komunikacije dokazano su otpornije. One se brže oporavljaju od izazova i uspevaju da smire incidente pre nego što prerastu u krize. Koristi od dijaloga nisu apstraktne. One se ogledaju u pijaci koja nastavlja da radi, školskoj godini koja nije prekinuta, lokalnom sporu rešenom razgovorom umesto sukobom, kao i u mladim ljudima koji imaju razlog da gledaju unapred i ulažu u zajedničku budućnost, umesto da ostanu zarobljeni u osporavanoj prošlosti.

Ali, ako je dijalog težak, alternativa je još gora. Za Misiju OEBS-a na Kosovu, ovo nije cilj koji smo preuzeli od drugih. Dijalog je, sasvim jednostavno, deo našeg identiteta. Naše sveobuhvatno poimanje bezbednosti, koje povezuje političko-vojnu, ekonomsku, ekološku i humanu dimenziju  počiva na jednoj osnovnoj pretpostavci: da se problemi rešavaju za istim stolom. To je bila radikalna ideja 1975. godine, kada je potpisan Završni akt iz Helsinkija. Danas, 2026. godine, to više nije radikalna ideja.

Svakoga dana, u svakoj zajednici u kojoj smo prisutni, strpljivo radimo na tome da se susreti i razgovori nastave: okupljajući ljude, posredujući i pažljivo slušajući. Svedočili smo tome kako su komšije koje su prestale da razgovaraju jedni s drugima, suočeni sa zajedničkim i praktičnim problemima, pronašli razlog da ponovo započnu dijalog, polazeći od pitanja koja ih povezuju. Videli smo i koliko brzo takvi mali počeci mogu da prerastu u nešto veće i trajnije. Bezbednost počinje dijalogom: za nas to nije slogan, već pouka proistekla iz iskustva.

Ta pouka ima i svoju manje prijatnu stranu. Odsustvo dijaloga samo po sebi predstavlja bezbednosni faktor. Kada se kanali komunikacije zatvore, mali nesporazumi nemaju kuda da idu osim da prerastu u veće probleme. Tamo gde izostane razgovor, prostor popunjavaju glasine. To je danas opasnije nego ikada ranije, jer se neistine šire brže od istine. Izmenjena fotografija ili namerno plasirana laž mogu za svega nekoliko minuta obići Kosovo, podstaći reakcije i oblikovati stavove pre nego što bilo koja strana dobije priliku da se oglasi, ostavljajući posledice koje mogu biti i trenutne i dugotrajne.

Oni koji priželjkuju neuspeh dijaloga to veoma dobro razumeju. Odgovor nije u povlačenju iz razgovora, već u zaštiti njegovog integriteta kroz proverene činjenice, nezavisne medije, unapređenje medijske pismenosti među mladima i lidere koji odbijaju da zarad kratkoročne koristi iskoriste viralnu neistinu.

Dijalog je najubedljiviji onda kada donosi koristi koje nijedna zajednica ne može da ostvari sama. Kosovo obiluje takvim mogućnostima za kosovske Albance, kosovske Srbe, kao i za kosovske Rome, Aškalije, Egipćane, Bošnjake, Turke i Gorance. To podrazumeva smisleno učešće nevećinskih zajednica, a naročito žena iz nevećinskih zajednica, u donošenju opštinskih odluka koje oblikuju život u njihovim sredinama; svakodnevnu mogućnost da pred javnim institucijama koriste svoj jezik; obrazovanje koje mladima omogućava da uče jezike jedni drugih i da se jednostavno upoznaju; ekonomsku saradnju koja ne poznaje etničke ni rodne podele; zaštitu kulturnog i verskog nasleđa kao zajedničkog dobra, a ne kao prostora osporavanja; pristup pravdi i pravnom leku za sve; kao i humanu saradnju u vezi sa nestalim licima i dostojanstvenim povratkom raseljenih.

Ništa od ovoga ne zahteva od bilo koga da se odrekne svog političkog stava. Sve što je potrebno jeste spremnost da se sedne za sto i radi na rešavanju zajedničkog problema. Mehanizmi kao što su opštinski odbori za bezbednost zajednica i lokalni odbori za javnu bezbednost su konkretni mehanizmi koji doprinose smanjenju rizika, posebno kada odražavaju punu raznolikost zajednica kojima služe, uključujući aktivno učešće žena. Ponosni smo što podržavamo njihov rad, koji je često nevidljiv široj javnosti, ali od neprocenjivog značaja.

To je odgovornost lidera i zahteva stalnu posvećenost. To zahteva lidere koji su spremni da razmišljaju dugoročno i spremne da prihvate kratkoročnu nelagodnost angažmana zarad dugoročne bezbednosti koju on omogućava. Takođe, zahteva da dijalog postane uobičajena praksa na svim nivoima, ne samo na diplomatskim samitima, već i u opštinskim skupštinama, učionicama i lokalnim zajednicama. Kada je reč o ulozi OEBS-a, mi ne određujemo političke ishode. Upravo zato što ne prejudiciramo kuda će dijalog voditi, sve strane mogu imati poverenja u nas da pomognemo da do dijaloga dođe.

Povodom prvog Međunarodnog dana dijaloga među civilizacijama, moja poruka svim zajednicama na Kosovu jeste poruka poverenja i vere u budućnost. Zamislite Kosovo izgrađeno na dijalogu. Kosovo u kojem mlada žena ili muškarac iz bilo koje zajednice vidi budućnost vrednu ostanka; u kojem roditelj veruje da njegova ćerka ili sin može da se školuje, radi i izražava se na svom ustavom zagarantovanom jeziku; u kojem se nesuglasice rešavaju rečima, a ne strahom; i u kojem se različitost ne doživljava kao linija podele, već, kako se navodi u rezoluciji koju danas obeležavamo, kao deo zajedničkog nasleđa čovečanstva.

Kao neko ko je po prirodi optimista, verujem da je Kosovo koje sam upravo opisao nesumnjivo dostižno i da nam je sve bliže svaki put kada neko izabere razgovor umesto ćutanja. Mi ćemo biti tu na svakom koraku. Ne da određujemo ishod, već da pomognemo da se razgovor ne prekine. Dijalog je deo našeg identiteta, a ovde, kao i svuda drugde, bezbednost počinje dijalogom. Budućnost pripada onima koji imaju hrabrost i sposobnost promišljanje unapred da razgovaraju jedni s drugima već danas. Sada, kada su izbori iza nas, vreme je da se okrenemo razgovoru o budućnosti.