Izgradnja inkluzije kroz dijalog: Moje putovanje kao stažistkinje u Misiji OEBS-a na Kosovu

Autorka: Valjdrina Potoku

Kada sam se pridružila Misiji OEBS-a na Kosovu kao prva stažistkinja za inkluziju osoba sa invaliditetom, nisam samo započela praksu – započela sam putovanje razumevanja šta inkluzija zaista znači. Rad na pravima osoba sa invaliditetom postao je jedno od najinspirativnijih i najtransformativnijih iskustava mog profesionalnog i ličnog putovanja. Od samog početka, osećala sam se delom Misije koja duboko vrednuje jednakost, ljudska prava i moć dijaloga u stvaranju trajnog mira.

Tokom mog stažiranja bila sam uključena u širok spektar aktivnosti koje su okupljale različite zajednice i institucije širom Kosova. To je obuhvatalo konsultativne sastanke sa institucionalnim zainteresovanim stranama, predstavnicima zajednica i verskih zajednica, radionice sa ženama, mladima i osobama sa invaliditetom, kao i događaje posvećene jačanju saradnje između Policije Kosova i verskih zajednica u sprečavanju bezbednosnih incidenata.

Svako od ovih iskustava naučilo me je da inkluzija nije samo pitanje zastupljenosti – već učešća, empatije i poštovanja. Zahvaljujući mojoj praksi, danas sam obezbedila poziciju u lokalnoj organizaciji građanskog društva koja se fokusira na inkluziju osoba sa invaliditetom, gde mogu dalje da primenjujem lekcije koje sam ponela iz vremena provedenog u OEBS-u.

Osnaživanje osoba sa invaliditetom

Jedan od najznačajnijih delova moje prakse bio je angažman u inicijativama OEBS-a posvećenim osnaživanju i promociji inkluzije osoba sa invaliditetom. Doprinela sam sprovođenju Strategije i Akcionog plana za osobe sa invaliditetom iz Štimlja (2025–2028) kroz aktivnost koja je obuhvatala kratke prakse za pet osoba sa invaliditetom u različitim opštinskim odeljenjima, nakon čega je usledila poseta privatnoj kompaniji u Lipljanu koja zapošljava značajan broj osoba sa invaliditetom. Ova inicijativa je povećala izloženost učesnika mogućnostima zapošljavanja i ojačala saradnju između opština posvećenih jačanju inkluzije.

Slično tome, učestvovala sam u radionici u Obiliću posvećenoj podršci opštinskoj Strategiji i Akcionom planu za osobe sa invaliditetom. Kroz ova iskustva naučila sam o opštinskim odgovornostima, institucionalnoj koordinaciji i važnosti obezbeđivanja da osobe sa invaliditetom imaju jednak pristup uslugama i mogućnostima u svojim zajednicama.

Pored toga, učestvovala sam u radionici koju je organizovao OEBS, a koja je imala za cilj jačanje nadzornih kapaciteta organizacija građanskog društva koje se zalažu za prava osoba sa invaliditetom. Ova obuka pružila je uvid u mehanizme praćenja, obaveze koje proističu iz Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, praktične alate za zastupanje i mere odgovornosti neophodne za unapređenje prava i učešća osoba sa invaliditetom na Kosovu.

Ova iskustva bila su duboko inspirativna. Pokazala su mi da OEBS ne samo da poštuje i promoviše prava osoba sa invaliditetom, već i aktivno stvara stvarne mogućnosti da učestvuju u javnom životu i pokažu svoje talente kako u javnom i u privatnom sektoru. Posmatranje njihove motivacije i sposobnosti podsetilo me je da inkluzija znači otvoriti vrata, pružiti podržavajući prostor i omogućiti svima da ravnopravno doprinesu.

Proširivanje moje perspektive kroz dijalog

Pored mog angažmana u oblasti inkluzije osoba sa invaliditetom, mentorka mi je bila i Valjbone Dermaku, stručnjakinja OEBS-a za međuverski dijalog i sprečavanje nasilnog ekstremizma i radikalizacije (VERLT). Valjbone me je naučila svim ključnim aspektima upravljanja projektima kroz aktivnosti usmerene na sprečavanje VERLT-a, nenasilnu komunikaciju, rodno zasnovano i porodično nasilje. Pod njenim vođstvom, doprinela sam radionicama koje su osnažile žene, mlade i osobe sa invaliditetom da preuzmu aktivniju ulogu u izgradnji bezbednijih i otpornijih zajednica.

Jedan od najkorisnijih trenutaka bilo je vođenje diskusija o ulozi žena u sprečavanju                 VERLT-a. Posmatranje kako dijalog može da premosti podele između etničkih, verskih i društvenih linija učvrstilo je moje uverenje da su komunikacija i razumevanje izuzetno snažni alati. Ove diskusije bile su toliko inspirativne i ubedljive da su učesnici već organizovali dodatne sesije sa relevantnim lokalnim institucijama kako bi nastavili obuku i produbili znanja o sprečavanju VERLT-a.

Posebno transformativan deo mog putovanja bilo je učešće u Akademiji dijaloga za mlade žene iz Prištine i Beograda, održanoj u Gorici/Nova Gorica (Italija/Slovenija). Ovaj program stručnog usavršavanja pružio mi je priliku da učim o društvenom identitetu, nenasilnoj komunikaciji, veštinama pregovaranja i rešavanju sukoba. Kroz interaktivno učenje i grupnu refleksiju, shvatila sam koliko konstruktivan dijalog i međusobno razumevanje mogu doprineti negovanju mira na nivou zajednice.

„Model ledenog brega“, koji smo istraživali tokom Akademije, duboko je odjeknuo u meni. Podsetio me je da emocije, iskustva i identiteti ljudi često ostaju nevidljivi i da istinski dijalog zahteva empatiju, a ne pretpostavke. 

Jedan od najupečatljivijih aspekata ovog iskustva bilo je vreme provedeno sa mladim ženama iz Beograda. Uprkos našim različitim poreklima i istorijama, naši razgovori bili su otvoreni, puni poštovanja i radoznalosti. Delile smo lične priče, tradicije, humor i snove o budućnosti, a i dalje sam u kontaktu sa prijateljima koje sam tamo stekla. Shvatila sam da, kao mladi ljudi iz jugoistočne Evrope, imamo mnogo više zajedničkog nego što nas razdvaja i da se mostovi prijateljstva mogu izgraditi preko podela upravo kroz dijalog i iskrenu povezanost.

Ovo je takođe bilo moje prvo putovanje u inostranstvo, što je celo iskustvo učinilo još snažnijim i uticajnijim. Upoznavanje novih mesta, kultura i načina života proširilo je moju perspektivu i pomoglo mi da steknem veće samopouzdanje u međunarodnom okruženju. To je dodatno učvrstilo moje verovanje u važnost slušanja, učenja i preispitivanja predrasuda kroz dijalog i iskrenu povezanost.

Rad u OEBS-u omogućio mi je da izbliza vidim direktan uticaj timskog rada, posvećenosti i inkluzije na unapređenje ljudskih prava. Naučila sam da se osobe sa invaliditetom ne smeju posmatrati samo kao oni koji imaju koristi od promena, već i kao aktivni doprinosioci izgradnji mira i društvenog razvoja.

Ova praksa ojačala je i moje profesionalne veštine i moj lični osećaj svrhe. Pokazala mi je da svaka promena počinje empatijom i raste kroz saradnju.

Dok gledam ka budućnosti, nosim sa sobom uverenje da čak i mali doprinosi – razgovor, ideja ili čin inkluzije – mogu pokrenuti talase pozitivne transformacije.